Zloupotreba člana 239. stav 1. Krivičnog zakonika, radi neosnovanog izlaganja ekoloških aktivista krivičnom gonjenju

U znak sećanja na Đ.V. – borca za ljudska prava i zaštitu životne sredine.

Đ.V. je bio poznati vojvođanski borac za zaštitu životne sredine. Njegova organizacija se godinama aktivno borila za unapređenje životne sredine u Vojvodini. Organizacija na čijem čelu je bio je godinama pribavljala sredstva radi pošumljavanja vojvođanskih ravnica, obala i utrina. Pored nesporne koristi za živi svet, pošumljavanje je imalo za cilj održavanje i stvaranje vetrozaštitnih pojaseva u atarima i na prilazima naseljima.
Proces privatizacije doveo je do toga da privatna kompanija sa stranim kapitalom kupi nekadašnje društveno poljoprivredno gazdinstvo „AAAA DOO“. Novi vlasnik koji je upravljao hiljadama hektara poljoprivrednog zemljišta, započeo je bez ikakvog pravnog osnova da krči i preorava zasade različitih vrsta drveća koje je organizacija Đ.V. godinama unazad sadila, formirajući vetrozaštitne pojaseve. Đ.V, kao predstavnik svoje ekološke organizacije je u više navrata prijavljivao štetnika nadležnim policijskim i inspekcijskim organima. O štetnim aktivnostima „AAAA DOO“, Đ.V. je obaveštavao javnost putem televizije i drugih elektronskih medija, ukazujući da štetnik uporno uništava vetrozaštitni pojas na javnoj površini.

Preduzeće „AAAA DOO“ podnelo je nadležnom sudu privatnu krivičnu tužbu protiv Đ.V. tvrdeći da je svojim izjavama u javnosti, posebno preko društvene mreže Facebook narušio poslovni ugled i kreditnu sposobnost oštećenog na taj način što je iznosio neistinite podatke o poslovanju oštećenog navodeći da je oštećeni u više navrata uzoravao vetrozaštitni pojas, da je „došao neko iz inostranstva i preorao ono što su građani godinama sadili“, da je oštećeni oštetio prirodu u dolini koja je u prvoj zoni zaštite prirode“ i slično

Odbrana je bila fokusirana na sledeće ključne argumente:
– da okrivljeni ne spori da se obraćao javnosti i da je obaveštavao javnost o pojavama od značaja za zaštitu životne sredine;
– da je to radio u okvirima svog ekološkog angažmana;
– da svrha alarmiranja javnosti nije bila da narušava poslovni ugled oštećenog već da ukaže na štetne radnje i štetne posledice po životnu sredinu i o tome obaveštava javnost i nadležne organe;
– da je poslovni ugled oštećenog podložan proveri pred sudom odnosno da zaštita poslovnog ugleda podrazumeva prethodno postojanje poslovnog ugleda koji je zaštitni objekt.

Okrivljeni je u svojoj odbrani potvrdio istinitost svih činjeničnih navoda iz privatne krivične tužbe, da je izneo u javnost sve tvrdnje i sumnje o faktičkim štetnim aktivnostima preduzeća „AAAA DOO“, da je povodom toga prethodno podneo prijave nadležnim državnim organima i da je to učinio u cilju zalaganja za zaštitu životne sredine i zaštite prirode, u okviru svog ekološkog angažmana. Okrivljeni je istakao da pri tome nije imao nameru da ruši poslovni ugled i kreditnu sposobnost oštećenog kao tužioca, ako i da je preoravanjem i uništavanjem vetrozaštitnog pojasa i prekopavanjem zaštićenog prirodnog dobra, sam oštećeni ugrozio svoj poslovni ugled i ugled u lokalnoj sredini u kojoj je poslovao

Zakonski zastupnik oštećenog je strani državljanin. U momentu je od strane odbrane saslušavan o okolnostima koje se odnose na poslovni ugled oštećenog, oštećeni je počeo da odbija odgovore na postavljena pitanja. Pri tome, sud nije odbio ni jedno postavljeno pitanje, ali nije ni izrekao kazne svedoku zbog nezakonitog odbijanja da odgovara na postavljena pitanja suda. Konačno, zakonski zastupnik oštećenog je prekinuo svoj iskaz u svojstvu svedoka i zatražio zaštitu i prisustvo konzularnog predstavnika njegove države u nastavku postupka. Radi se o pravu koje u krivičnom postupku pripada okrivljenom, a ne i svedoku. Sud je prihvatio zahtev svedoka, pa je u nastavku postupka suđenju prisustvovao i konzularni predstavnik države čiji je on državljanin.

Tokom postupka je saslušano više svedoka odbrane koji su potvrdili navode okrivljenog, pribavljeni su i dokazi o prijavama koje je okrivljeni podnosio nadležnim organima. Indikativno je da privatni tužilac tokom postupka, osim pisanih dokaza uz tužbu, nije predložio niti izveo gotovo ni jedan dokaz u prilog osnovanosti svojih navoda.

Do prvostepene oslobađajuće presude, postupak je trajao više od 3 godine, a na drugostepenu potvrđujuću presudu čekalo se još godinu dana. Tokom četiri godine trajanja krivičnog postupka, Đ.V. je imao status okrivljenog sa svim ograničenjima u pogledu slobode neometanog kretanja, obavezama obaveštavanja suda i slično. Takva pozicija je posledica očigledno neosnovanog iniciranja i vođenja krivičnog postupka protiv njega, bez ambicije privatnog tužioca da Đ.V. bude osuđen, ali sa jasnom namerom da postupak što duže traje kako bi se Đ.V. demoralisao i slomio. Nedugo nakon pravnosnažnog okončanja ovog postupka Đ.V. je preminuo